Želeli smo srećan kraj

Zanemeh od užasa kada su mi rekli vesti. 

I šta sada reći? 

Kako ostati smiren?

Danima smo pratili vesti, delili objave, nadali se da će biti lepih vesti, srećan kraj i mala nasmejana Danka u maminom naručju.

Ne mogu da verujem. 

Zar je moguće? 

Čujemo svašta na vestima, ali ovo više liči na scenu iz američkog filma. 

Pa zar je moguće da postoje takvi ljudi? 

Da ih ni malo nije duša zabolela za to maleno nedužno dete? 

Sudar svima može da se desi, ali ostalo... 

To može samo monstrum da uradi, a ovaj je imao i druga, da mu pomogne. 

Ne, nemaju oni dušu. 

Davno su je prodali, znate već kome. 

Postoji i druga priča, da je mala Danka živa i zdrava, pošto još nisu našli telo. 

Užas kakav je ovo svet postao. 

Jadna njena majka, njena porodica. 

Izvinite ako vas je potreslo ovo što pišem. Ove teme uglavnom nisu moje, ali me je danas ova priča jako potresla (znam da je i mnoge od vas) pa sam rešila da malo pišem, da mi bude lakše.

Meni će biti lakše, moje suze će prestati, ali Dankinim roditeljima Bog neka podari strpljenje i snagu da prođu kroz ovaj užas. Da nađu mir. 

Tako je bila mala. 😢

Ema