Osmehom dočekujem dan, da li mi verujete?

Da li mi verujete da se ja svakog dana smejem? 

Da li mi verujete da sa osmehom dočekam dan i skoro po ceo dan se smejem? 

A da li mi verujete da ima ljudi koji tu moju osobinu smatraju prevarom, maskom, veštačkim osmehom? 

To mi sigurno verujete. 

Ne, ne lažem, ne pretvaram se, a nisam ni luda, iako mi usta nekad sama krenu. 

Nije mi teško da se uz pozdrav nasmejem, ili kada nekoga upoznam, ili kada vidim nešto simpatično pa makar išla sama ulicom. 

Grlim decu, svoju, a nekad i tuđu, znaju moji bivši đaci da me obaspu zagrljajima kada me sretnu. 

Pričam sa bebama, ali i sa psima i mačkama. 

I uživam da ležim na plaži dok vetrić ćarlija. 

E sad, dobro može i dvorište, park, kej dok ne dođem do mora. 

I ovde vetrić ćarlija, a lipa divno miriše dok stari platani daju neverovatnu energiju. 

Volim da širim ruke i grlim te divovske platane u centru grada, pozdravljam sunce, obnavljam energiju. 

Zaboravim i da imam telefon, on je u torbi. 

Od kako je svet postao zavisan od pametnih telefona i svi živi (osim mog dede) ga imaju, vreme je počelo jako brzo da prolazi. 

Sve mora da bude u sekundi. 

Živci su se svima skratili, a tek roditeljima dece sa kratkim živcima!... Ali to je neka druga priča. 

Bilo bi dobro da kao u crtanom filmu dođemo do zaključka, celo čovečanstvo se udruži i vratimo planetu zemlju u pređašnje zdravije stanje sa normalnim vremenskim tokom.

Ali nismo u crtaću, ili.... 

I šta onda preostaje nama koje volimo da se smejemo, grlimo, šminkamo natenane, čitamo knjigu, pijemo kafu, slušamo ptice... I sve natenane.

Ne mogu ni post da pišem natenane, evo jurim na posao.

vaša Ema